U ovom tekstu raspravljam o Google tracking-u na osnovu razgovora koji sam vodila sa jednim od svojih “ključnih sagovornika” u istraživanju, Aleksandrom Kecmanom. Ovaj razgovor plod je naših zajedničkih razmišljanja nakon što sam ja prvi put otkrila trag koji iza mene postoji u digitalnom prostoru.
Aleksandra sam upoznala u Beogradu gde sam sprovodila istraživanje sa ljudima koji pate od nesanice i bavila se pitanjem kako iskustvo vremena (i sa tim neposredno povezano prostora) utiče na njihov svakodnevni zivot. S’ obzirom da i sama patim od nesanice zanimalo me je da bolje razumem zašto osećam vremenski raskorak sa svojim okruženjem (mojim bliskim ljudima i njihovim poslovnim i rasporedima spavanja i odmaranja, ritmovima socijalizacije i shvatanjima produktivnog života i upravljanja vremenom u svrhu postizanja istog). Učesnici mog istraživanja poistovećivali su se sa ovim osećajem. Zaključila sam da se neispavani mahom suočavaju sa vremenskim dilemama: Kako je svakodnevno ponašanje insomničara oblikovano lokalnim i globalnim razumevanjima “dobrog života” (ili produktivnog života) i odnosa prema vremenu u društvu koje glorifikuje “grind” i “hustle”?
Ovaj tekst nije esej o nesanici. Uloga nesanice u ovom članku je da podstakne diskusiju o strepnjama i dilemama u vezi sa našim svakodnevnim navikama. Iako istražujem san, suštinski sam zainteresovana za svakodnevne rutine i uticaj ideja o “ispunjenom zivotu” i strahova oko “izgubljenog vremena” na njih. Ove ideje se razlikuju srazmerno društvenom položaju i individualnim vrednostima mojih sagovornika, ali ono što je sve njih povezivalo je briga o tome kako njihove svakodnevne navike predstavljaju (ili ne) ideju o osobama koje oni jesu (ili žele da postanu).
U ovom tekstu bavim se pitanjima života i gubljenja vremena, rutine i nespokojstva kroz drugačiju prizmu, naime prizmu Google tracking podataka. Oni služe kao instrument “izmamljivanja” informacija, i koncept koji podstiče na razmišljanje o svakodnevnim navikama i životnim ritmovima ljudi sa kojima sam razgovarala, ali i o mojim svakodnevnim rutinama.
Uzimajući etnografsku istinu da je rutina analogna ponavljaju kao premisu ovog eseja, meditiram o vrednostima rutine i njenom mestu u našoj svakodnevici. Da li su Google timelines precizna predstava naših života u vremenu i prostoru? Koji je odnos ovih podataka i “istina” o našim životima?
Kada sam shvatila da me Google prati (i da mogu da pristupim tim podacima) počela sam obsesivno da razmišljam i analiziram svoje kretanje u prethodnih četiri godine. Nije mi se dopadao trag koji sam iza sebe ostavila u digitalnom prostoru.
Isečak podataka koje je autorka sakupila o svom vremenu u prethodnih četiri meseca koristeći Google Tracking. Screenshot autorkin.
Isečak podataka koje je autorka sakupila o svom kretanju u prethodnih četiri dana koristeći Google Tracking. Screenshot autorkin.
Zbog prirode svog posla moje navike nisu pod uticajem striktnih raporeda, zato mogu da uživam u vremenskoj i prostornoj slobodi. Uprkos tome primetila sam da moji dani i meseci imaju jako predvidiv ritam. Rigidno uređivanje vremena menja se vikendima i u toku odmora, iako nemam “spoljni sat” i vremenski režim koji na mene utiče. Aleksandar je, sa druge strane, odavno onemogućio Google tracking tako da nema pristup svojim podacima, ali je smatrao da bi njegovi podaci verovatno izgledali jako slično mojima. Nije mi delovalo kao da se o tome previše brine. Iako se jako brinuo i razmišljao o načinima provođenja svog vremena, mislio je da ovi podaci nemaju nikakvu vrednost s’ obzirom na to da su van konteksta. Google ne može da zna šta radiš kada te ne prati, kada sediš kuci i ne krećeš se.
Većina radova u polju društvenih nauka koji se bave pretakanjem kvalitativnih apsekata ljudskog života u podatke podržavaju Aleksandrov stav o Google podacima kao inherentno dekonstekstualizovanim. Iako se načelno i sama sa ovim slažem, kada sam pristupila svojim podacima o tome kako provodim vreme i krećem se kroz život, nisam mogla a da se ne zapitam da li, i do koje mere ovi podaci predstavljaju istinksi odraz moje svakodnevice. U mom slučaju, suočavanje sa ovim podacima je podstaklo kritičko primišljanje o suštini mog života u skladu sa radom Mine Rukenštajn koja tvrdi “da podaci ne izmeštaju i ukroćuju, već obogaćuju i oživljavaju lične narative.” (2014, 80)
Iako se Aleksandar i ja nismo složili o kapacitetima Google timeline-a u pokazivanju ičega značajnog o našim životima došli smo do međusobnog razumevanja i poklapanja briga. Svesno smo odabrali neutabane profesionalne puteve; ja sam na doktoratu, a Aleksandar je glumac. Odabrali smo ovakve karijere delom da bismo pobegli iz zamke 9-5 života. Kada sam se susrela sa svojim podacima, shvatila sam da sam paradoksalno sama stvorila vremenski i prostorno predvidivu svakodnevicu. Žalila sam se na svoju rutinizaciju, i bila zgadjena predvidljivošću svog kretanja kroz prostor i vreme. Aleksandar je promišljao o svom kretanju (u obe od ovih fizičkih kategorija). Iako nije posedovao nikakve kvantifikovane podatke, tokom našeg razgovora počeo je da rekreira svoje svakodnevno kretanje kao što bi Google to radio. Aleksandar i ja smo rekonstruisali njegovo kretanje i uneli ga na praznu mapu Beograda. Njegovo kretanje proizvod je toga kako uredjuje svoje vreme, a otelovljeno je u svakodnevnim rutinama i navikama.
Razmišljajući o ovome, Aleksandar je rekao: “To bi bilo ovako kao jedan isti oblik kretanja, znaš kao podebljano, znaš kad trčiš pa pratiš na aplikaciji, pa ako istrčiš napred-nazad ona kao podeblja dve linije. Mislim da bi samo bilo mnogo podebljanih linija u jednom istom prostoru, to je meni jako tužno. Ne znam, znaš ono kad toliko puta ideš nekim putem i onda si iz fazona, a šta ako bih sada skrenuo u ulicu desno? Onda nekad čak imam trip, ovo je kao neki san…”
Ova mapa predstavlja naknadno prikazivanje Aleksandrovog kretanja na prethodno praznoj mapi. Zadebljala linija predstavlja kretanje koje se ponavlja svakodnevno, dok tanje linije predstavljaju putanje koje se ponavljaju različitim danima, ali ipak na nedeljnom nivou. Slika autorkina.
Oboje smo gadljivi prema ponavljanjima i rutinama, i već posedujemo svest o tome koliko se malo krećemo, ali kada sam to videla otelovljeno u mapama postalo mi je jasno koliko je moja situacija “zabrinjavajuća”. Brige koje smo delili, nisu bile samo naše brige. Nas dvoje smo sami sebe doveli u tu situaciju. Dok moji ostali sagovornici istih godina nemaju izbora da izbegnu rutinizaciju zbog poslova kojima se bave, i redovno se na to stanje žale, Aleksandar i ja imamo, ali ga opet ne koristimo. Ako pretpostavimo da je svakodnevica organizovana oko ritmova i ponavljanja, koju ulogu ovo ponavljanje igra u našem razumevanju samih sebe? Moje brige o odnosu toga kako razumem svoju ličnost i portreta svoje ličnosti oslikanog u Google tracking podacima, i Aleksandrovo razmišljanje o dnevnim ponavljanjima doveli su do toga da zajedno razmišljamo o tome šta je žiža našeg samoostvarenja. U tom trenutku smo se složili da se dobar deo onoga što jesmo oblikuje kroz svakodnevne rutinizovane navike. Ovaj zaključak nam se nije dopadao. Ako želimo da pobegnemo od rutine, da li to znači da želimo da pobegnemo i od ponavljanja? Šta je toliko pogrešno u rutini i loše u ljudima koji bismo postali kroz rutinu?
Kroz razgovor sa svojim prijateljima koji pate od nesanice naučila sam da je rutina u suprotnosti sa spontanošću i znatiželjom. Nasuprot tome, često je rutina shvaćena i kao druga strana haosa. Ipak uvek je definisana u odnosu na nešto drugo, uzbudljivije, ili čak vrednije. Moji sagovornici predstavljali su mi rutinu kao automatizovanu, repetitivnu i ritualističku radnju. Svi do jedne osobe sa kojima sam razgovarala bili su svesni važnosti rutine, dok su u isto vreme osećali da je upravo rutina represivna i dosadna.
Ove asocijacije nisu iznenadjujuće. U korenu reči rutina nalazi se latinski izraz via rupta, a koji označava put koji vodi kroz nešto, na primer planinu ili šumu. Ovaj izraz označava dobro utabani put. Još dve reči izvedene su iz istog korena: staza (route) i kolotečina (rut). Kolotečina se prvenstveno odnosila na trag koji točkovi ostavljaju na zemljanom putu, ali sredinom 19og veka ova reč je zadobila značenje koje danas ima. Rutina i kolotečina su konceptualno, a ne samo lingvistički bliske. Nasuprot njima nalaze se spontanost i svesno promišljeni oblici ponašanja. Ustaljeno i monotono je skrajnuto u ono-što-mora-da-se-uradi aspekt života, aspekt života koji možemo nazvati pukim očuvanjem. Ovakve vrste ponašanja naizgled nemaju nikakvog smisla osim “održavanja” i “usidrenja”. Aleksandar i ja smo bili podložni ovakvom shvatanju. Iako nas niko van nas (na primer kroz zaposlenje) nije prisiljavao, zašto smo i dalje monotno ponavljali svaki dan? Da li smo upali u kolotečinu?
Rutina, u svakodnevnom razumevanju predstavlja temeljac grind-a. Tara Mek Mulin tvrdi da su jutarnje rutine u osnovi hustle kulture. U svojoj suštini one predstavljaju ritualnu pripremu, jedan od mnogih neplaćenih zadataka koje smo učeni da obavljamo pre nego što formalno stupimo u prostor plaćenog rada (ili “smislenih životnih podviga”). Mek Mulin tvrdi da veličanje ovakvih rituala pogoduje samo poslodavcima ili samozaposlenima (ili onima koji streme i rade), s’ obzirom na to da je njihova uloga da nas održe granično zdravim i spremnim. Moje je mišljenje da se ovakvo shvatanje može proširiti i na rutine generalno, što se poklapa sa shavatanjem istih kao ritualima očuvanja. Rutine su tako shvaćene kao propratne radnje. Google tracking, i način na koji se često koristi reprodukuje ovakvo shvatanje. Google tracking je deo industrijskog kompleksa optimizacije, pored Fitbit-a, Apple satova i sličnog. Industrija optimizacije nas nagoni da iskoristimo najviše iz svih svakodnevnih aktivnosti bez da na njih trošimo previše vremena.
Pandorina kutija koju mi je Google otvorio svodi se na problem vremena i kako ga koristim (što je u osnovi narativa o optimizaciji). Da li koristim svoje vreme na način koji će me “negde dovesti”? Da li radim dovoljno smislenih stvari? Šta radim dan za danom kada mi Google kaže da sam završila zakucana kod kuće (a dosta je takvih dana)? Zašto moje navike koje su oslikane u Google hronologiji izgledaju toliko monotono? Da li radim i doživljavam dovoljno? Da li će moje unutrašnje biće istrunuti? Da li sam upala u kolotečinu?
Ovaj esej sam otvorila Aleksandrovim i mojim razmišljanjima i brigama o pitanjima koje sam upravo postavila. Oboje smo se osećali kao da smo se usedeli, kao da gubimo vreme i nismo dovoljno preduzimljivi. Pobegli smo 9-5 grind-u, samo da bismo završili zabrinuti što ne učestvujemo u istom. U svojoj knjizi o vremenu, Dženi Odel reflektira o priči Žang Žou-a o “beskorisnom drvetu” u kome on promišlja o konceptima “beskorisnosti” i “korisnosti” kroz priču stolara koji smatra da je odredjeni stari hrast beskoristan. Naime, hrast nije pogodan za proizdovnju drvne gradje. Paradoksalno, upravo ta “beskorisnot” omogućila je hrastu da izraste u veliko i netaknuto drvo. Odel koristi ovu priču i metaforu kao simbol “otpora u mestu”, metafore koja nas poziva da sebe oblikujemo u bića koja su manje podložna kapitalističkoj eksploataciji i aproprijaciji. Odel ovo razmišljanje bazira u odnosu na “ekonomiju pažnje” i naših digitalnih tragova, ali takodje naše generalne potrebe za neprestanim kretanjem, menjanjem i činjenjem, nasuprot pukom posmatranju i prisutnosti.
Aleksandar tvrdi da svoje monotono kretanje oseća “kao san”, – kao da je neprestano u stanju neaktivnosti. Ja ovu njegovu procenu uzimam ozbiljno, ali želim da je nadahnem svojim brigama i kontrastiram je Odelovoj pozivnici da ostanemo u mestu. Stoga možemo postaviti pitanje: Šta je to toliko kvalitativno bezvredno u stanju nalik snovima? Da li bismo, time što svesno ostajemo nepreduzimljivi, mogli da vidimo stvari u drugačijem svetlu? Ako bismo više vrednovali bivanje u ritmu navike i svakodnevice, i ne bismo ih videli samo kao aktivnosti očuvanja, već kao ključne aspekte samoostvarenja, da li bismo mogli da osmislimo drugačije politike života? I da li je za to potrebno da isključimo Google tracking?
Ovu objavu je uredila Paige Edmiston.
Bibliografija
Odell, Jenny. 2019. How to Do Nothing: Resisting the Attention Economy, Melville House.
Ruckenstein, Minna. 2014. Visualized and interacted life: Personal analytics and engagements with data doubles. Societies, 4(1), 68-84.
